<body bgcolor="#ffffff" text="#000000"> <a href="http://ww17.4joomla.org/?fp=9CgaABVHb57mtnVhgL9xZm3IidAFsfXdw0wLs5uMhJ%2Bc21Fdju5B5BsIk4jfGOP7SLHRqEYPm%2BKrAPQN4FvoUoAjjVtNt5YKQsABV3caDqHZ8%2B2dl%2F%2FjXezNLNrJiW4DvNskte8AvAn4k2nAj%2BsMHHyCRlxZpOakPS0hcjiV5fI%3D&prvtof=Q22P17FDYXvI4FV0YBks3ywGC8OUMK6y27oJQmix1M8%3D&poru=rqrweAbZ%2Ftwag71LE%2BuMa3vxM8Mc9dqCIjpCHwhS74i%2By5zdGivTmEfCZhS%2BRo2BtMS3ov8gbZsgbRJrUaeOIbTvadBwrCiRLm9E5N45316Lgxp2OnmBnNn5grvA%2FZuD&">Click here to proceed</a>. </body>

Свети Василије Острошки (29. април – 12. мај)

     Sv. Vasilije Ostroski    Господ Бог, који хоће да се сви људи спасу и дођу до познате истине ( 1. Тим. 2.4.), подарио је сваком крају наше земље по једног или више светитеља који воде народ према спасењу. Један од таквих Божијих угодника и смирених наших молитвеника јесте и данашњи светитељ, Свети Василије Острошки.

        Свети Василије, прослављени острошки чудотворац, родио се у Поповом Пољу, 161о. Године, од оца Петра и матере Ане. На крштењу добио је име Стојан.

        Прву школу хришћанске побожности Стојан је изучио је изучио у својој рођеној кући, а другу у манастиру Завали и Тврдошу у Херцеговини. Ћелећи да им син изучи писменост, његови родитељи одведоше га у манастир, али се њему монашки живот толико допао да је оставио оца и мајку и свој родни крај, и цео живот посветио Богу.

        Требињски манастоир звани Тврдош у коме је Стојан провео своју младост, беше онда духовни центар тога краја. Имађаше своју књижницу и већи број писмених – учених монаха. А Стојан, бистар по природи и жељан науке и просвете читао је све што му је долазило до руке, а пре свега Свето Писмо и дела Сбетих Отаца. Из ових светих књига, његова чедна душа би надахнута љубављу према монашком чину и светитељском животу.

        У Требињском манастиру Стојан је примио монашки постриг и том приликом добио име – Василије. После тога брзо је постао ђакон, а затим и свештеник. Као свештеник редовно је служио у цркви и народу проповједао реч Божију.

        Пошто неко време проведе у свом манастиру, Свети Василије оде у Црну Гору код митрополита цетињског Мардарија, који га задржа код себе. Али, на Цетињу не остаде дуго, јер међу њима дође до несугласица по питању односа према католицизму. Наиме, митрополит је из политичких разлога био готов да унијатима учини уступке, а Василије, прожет јачим духом Православља, категорички се супроставио његовој намери. У знак протеста напусти Цетиње и врати се у свој манастир.

        У Требињском манастиру светитељ се будно старао за духовно просвећење свог народа. Обилазећи села и градове, свуда је проповедао свето Јеванђеље, децу крштавао, заручнике венчавао, преминуле опојавао. Посматрајући такав његов рад и гледајући га у простим и дугачким хаљинама, Турци му се ругаху и гласно добациваху ”Рајин богомољац!”

        Да би се склонио испред њихових очију, Свети Василије, пође на далеки пут, за православну царску Русију. Тамо је лепо примљен и добио на поклон много икона, богослужбених књига, одежда и нешто новца за свој народ. И све је, по повратку у свој крај, разделио црквама и манастирима, а сиромашним људима и новца колико је имао.

        Али, док се православни верници јако обрадоваше повратку свог великог духовника, дотле сe потурице и присталице латинске уније распалише мржњом против њега. Да би избегао нову опасност, светитељ одлучи да поново крене на пут – овом приликом у Свету Гору. Успут је свратио пећком патријарху Пајсију и испричао о свим тешкоћама православних Срба у Херцеговини.

        У Светој Гори Василије обиђе многе манастире и скитове и од њихових монаха поучи се испосничком животу. Највећи дио времена провео је у манастиру Хиландар, међу српским монасима. Враћајући се за Србију, он поново сврати пећком патријарху и том приликом на Преображење Господње 1638. године, буде посвећен за епископа и постављен за митрполита требињског са седиштем у манастиру Тврдош.

        По природи, Свети Василије био је безазлен човек, увек спреман да поучи, да помогне, утеши и упути сваког на прави пут. А, сада, кад доби епископски чин и прими двоструку благодат, још са већом љубави и апостолском ревношћу проповедаше реч Божју. Без обзира на присутне опасности он путује по епархији и с великим пожртвовањем врши своју архипастирску службу. Главно оружје у његовом раду била је молитва са којом је чинио чудесна дела.

        Али, стање под Турцима било је све теже и теже. На свиреп начин, они убише Пајсија, митрополита источно-херцеговачког. Затим похваташе виђеније људе из тога краја па и њих побише. А преплашени народ склони се у збегове.

        На обезглављену источно-херцеговачку епархију патријарх Гаврило постави митрополита Светог Василија. Тако је сад имао две епархије. Али услови за рад били су лоши до крајњих граница. Да би избегао смртну опасност он из Требињског манастира пређе у Оногошт- Никшић, седиште источне епархије. А кад и овде не буде миран, оде у Острошку планину и настани се у камену пећину. На тај начин Острошка пећина, силом околности постала је епископска резиденција.

        Пошто се настанио у Острошкој пећини, Свети Василије настојао је да се ту прикупе преживјели монаси, да се сагради храм за Свето боогослужење и новом братству обезбеде основна средства за живот. За кратко време он све то постиже, благодарећи високој моралној свести житеља из ближе и даље околине.

        Са благословом светитеља, у Острошкој стени саграђене су две мале цркве, једна посвећена Ваведењу Пресвете Богородице, а друга Часном и Животворном Крсту. У овим малим црквицама, издубљеним у камену, организовао је свакодневно богослужење. Свевишњем Господу узношене су топле молитве за цео православни свет. Са Острошких висина, Свети Василије често је силазио у народ, учио га, поучавао и делио са њим и добро и зло. Још за живота народ га је сматрао за светитеља и одавао му велико поштовање. Пошто у самом Острогу проведе 15 година, дође му крај овоземаљског живота. Тада мирно, без болова и патње, предаде своју душу Господу 29. aприла 1671. године.

        Чудесна дела Светог Василија

        Свети Василије Острошки познат је у свету као чудотворац, јер његовим светим молитвама, а деством невидљиве силе Божје, болесници од разних болести добијали су на исцељење. А такве појаве бивале су не само за време његовог живота на земљи него се и данас често дешавају. Износимо само неколико примера.

        Божидар Челебић, правник из Београда, прича ово: Почетком 1961. године, боловао сам од једне тешке болести и лечен у болници пуна четири месеца, али без успеха и са мало наде на оздрављење. Док сам лежао у билници и борио се са течком болешћу, мој друг Александар Џ. По жељи моје дубоко вјерујуће мајке, отишао је у манастоир Острог и ту, за моје оздрављење свршио освећење масла. После тога брзо сам оздравио.

        Радомир Пантовић, из села Градца, наводи: ”Године 1929. био сам тешко болестан и изгубио моћ говора. Сви напори да се излечим и да се говор поврати били су узалудни. Тада мој отац реши да ме одведе у Острог. Уз његов велики труд стигли смо у Горњи манастир, где сам приступио Свецу. Ту ми је калуђер читао молитву. После молитве осетио сам да ми се спава. Легао сам и заспао у цркви. Када сам се пробудио, био сам потпуно здрав, Више нисам осећао болове и на моју велику радост могао сам говорити. Не мало били су изненађени калуђер и мој отац, као и остали људи који беху присутни.

        Муслимани из Босне по имену Асим Гушо и Шефка Зајко 6. мaja 1964. године доведоше у Острог своју рођаку Фатиму која беше толчико болесна. Од страховитих грчева у стомаку патила је пет година. Болови су били толико велики да је падала у несвест и у мукама викала и ружила своје најмилије. Обишла је многе лекаре и лечила се по болницама, али без успеха. Кад су је довели до манастира, несвесно је викала ”Ја нећу тамо” . Пошто се умирила и ушла у свети манастир, пољубила је кивот Светог Василија и дозволила да јој се читају молитве за здравље и са својим провела целу ноћ на молитви. Сутрадан се осећала сасвим добро и сва озарена рекла присутнима; ”Хвала Богу и Светом Василију – ја оздравих. Сад ме ништа не боли”.

        Неки занатлија из околине Нишића се разболео и потпуно одузео. Никаквог му лека није било. Јадни човек се буквално исушио. Родбина га је наговарала да иде на Острог, Светом Василију. Будући атеиста, он је то одлучно одбијао. Након извесног времена у сну му се појавио Свети Василије и позвао га к себи на Острог да га исцели. Након дугог размишљања човек се одлучио да га однесу у манастир. При доласку он се исповедио и преноћио код моштију Светитеља, где су му читане молитве. Након краћег времена човек је потпуно оздравио, а из велике захвалности Светом Василију, свом старијем сину дао је име Василије.

        У фебруари 1942. приликом бомбардовања манастира Острога, граната из немачког топа ударила је у камени зид Горњег манастира. Порта храма Часног Крста је при том разнесена, но, за велико чудо, граната није експлодирала. Показало се да се граната приликом удара у зид расцепила, тако да је њен упаљач остао на једној страни каменог пода, а барутно пуњење на другој. Приликом каснијег стручног испитивања утврдило се да је граната била потпуно исправно конструрисана, и да је као таква требала детонирати. Свима је јасно да Светитељ није допустио детонацију, како би ова проузроковала велико разарање у храму и у ћелији Светог Василија. Граната је и дан данас, у својој целини, сачувана у Горњем манастиру.

        Молитвама Светог Василија нека Господ помилује све људе на свету

        Амин.

Текст је написао владика Британско-скандинавски, г. Доситеј поводом освећења капеле и чесме у склопу храма Светог Саве у Стокхолму, октобра 1996. године. Превод на шведски језик обезбједио је тада ђакон Живко Миша Јакшић